-„Košu­tiće u do­li­ne / pu­no li si omla­di­ne“, ta­ko se ne­ka­da pje­va­lo na igran­ka­ma ko­je su se sva­ke ne­dje­lje odr­ža­va­le na Bro­du, mje­snom cen­tru Ko­nju­ške žu­pe. Da­nas, na­ža­lost, u se­li­ma is­pod Ko­mo­va sko­ro da je pot­pu­no utih­nu­la mo­mač­ka i dje­vo­jač­ka pje­sma, dok su po­zna­te ko­nju­ške igran­ke odav­no po­sta­le pro­šlost. Mje­šta­ni ka­žu da je omla­di­na iz go­di­ne u go­di­nu od­la­zi­la da ži­vi u ne­ke sreć­ni­je i bo­ga­ti­je kra­je­ve, a da su za­vi­ča­ju osta­la vjer­na uglav­nom sta­rač­ka do­ma­ćin­stva i ne­što mo­ma­ka od ko­jih je ma­li broj uspi­je­vao da sklo­pi brač­nu za­jed­ni­cu. Na to uka­zu­ju po­da­ci po­sled­njeg po­pi­sa sta­nov­ni­štva, po­svje­do­ča­va­ju­ći da je se­lo Ko­šu­ti­će, ko­je za­hva­ta po­vr­ši­nu od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih, su­o­če­no s dra­sti­ča­nim pa­dom na­ta­li­te­ta i sve iz­ra­že­ni­jom mi­gra­ci­ji­om sta­nov­ni­štva. Ta­ko je u ovom, iz­u­zet­no raz­u­đe­nom se­lu, sa de­se­tak za­se­o­ka, 2011. go­di­ne evi­den­ti­ra­no 86 ku­ća, od ko­jih je 48 pra­znih. U tim ku­ća­ma da­nas ži­vi ma­nje od sto sta­nov­ni­ka, iako je pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka se­lo bro­ja­lo vi­še od 400 ži­te­lja. Sta­ti­sti­ka go­vo­ri da u Ko­šu­ti­ći­ma na jed­nom ki­lo­me­tru kva­drat­nom tre­nut­no ži­vi 8,6 sta­nov­ni­ka. Mje­šta­ni na­vo­de da je ma­sov­no ise­lja­va­nje po­če­lo po­sli­je za­tva­ra­nja fa­bri­ka u Be­ra­na­ma i An­dri­je­vi­ci, ka­da su Ko­šu­ti­ća­ni po­če­li od­la­zi­ti pre­ma Pod­go­ri­ci i Pri­mor­ju, s tim što ni­je ma­li broj onih ko­ji su po­ro­dič­no gni­je­zdo svi­li ne­gdje u ino­stran­stvu. Na­gla­ša­va da se i kod onih naj­ve­ćih op­ti­mi­sta po­la­ko ga­si i po­sled­nja na­da da će na ovim pro­sto­ri­ma do­ći do ob­na­vlja­nja ja­kih ga­zdin­sta­va i da će ovi kra­je­vi kre­nu­ti ne­kim raz­voj­nim pu­te­vi­ma.
– Ko­šu­ti­će je ne­ka­da bi­lo pu­no na­ro­da. Sko­ro sva­ka ku­ća je bro­ja­la po de­se­tak čla­no­va. Lju­di su dr­ža­li ve­li­ku sto­ku, ob­ra­đi­va­li ima­nja i ta­ko odr­ža­va­li kon­ti­nu­i­tet ži­vo­ta. Me­đu­tim, upo­re­do sa za­tva­ra­njem fa­bri­ka u Be­ra­na­ma i An­dri­je­vi­ci lju­di su sve vi­še, pri­ti­snu­ti ne­po­volj­nim eko­nom­skim pri­li­ka­ma, po­če­li da se ise­lja­va­ju pre­ma pri­mor­ju i Pod­go­ri­ci i ne­kim dru­gim de­sti­na­ci­ja u Cr­noj Go­ri, ali i iz­van nje. Ta­ko ne­ga­ti­van trend po­seb­no je iz­ra­žen po­sled­njih go­di­na, što je do­ve­lo do kraj­nje za­bri­nja­va­ju­će si­tu­a­ci­je – na­vo­di pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Ko­šu­ti­će Mi­le­ta Đer­ko­vić.
S njim je sa­gla­san i Slo­bo­dan Vu­če­ljić, ko­ji tvr­di da uzro­ke ova­kvog sta­nja tre­ba tra­ži­ti u ne­do­stat­ku rad­nih mje­sta i ne­a­de­kvat­nom od­no­su dr­ža­ve pre­ma se­lu i po­ljo­pri­vre­di.
– Svih ovih de­ce­ni­ja na­šim se­li­ma se po­kla­nja­lo ma­lo pa­žnje. Omla­di­na je bi­la pre­pu­šte­na sa­ma se­bi, bez ika­kvog usmje­ra­va­nja u ne­ku raz­voj­nu pri­ču. Ri­jet­ko ko je do­bi­jao šan­su za za­po­sle­nje. U ta­kvom am­bi­jen­tu mom­ci su se te­ško od­lu­či­va­li za brak, oda­ju­ći se ne­kom neo­ba­ve­znom ži­vo­tu. Za­to se ni­je ču­di­ti što ovi kra­je­vi po­la­ko osta­ju pu­sti. Bo­li sa­zna­nje da na­ši lju­di svu­da uspi­je­va­ju, se­mo ne u svo­me za­vi­ča­ju. To zna­či da je pro­blem u sre­di­ni u ko­joj su ro­đe­ni, jer je ona, iz­gle­da, odav­no osu­đe­na na pro­past – sma­tra Vu­če­ljić.
Slič­nog mi­šlje­nja je Dra­gi Jo­vo­vić, ko­ji se oprav­da­no pla­ši da će ubr­zo ti­ši­na za­go­spo­da­ri­ti u Ko­šu­ti­ći­ma.
– Ro­đen sam u Ko­šu­ti­ći­ma, ra­de­ći ka­sni­je po­vre­me­no u Pod­go­ri­ci i dru­gim cr­no­gor­skim gra­do­vi­ma. Sa­da u za­vi­ča­ju pro­vo­dim pen­zi­o­ner­ske da­ne, ali me iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še hva­ta i tu­ga i mu­ka, gle­da­ju­ći ka­ko Ko­šu­ti­će po­la­ko ne­sta­je sa ma­pe ži­vih. Bo­jim se da je sva­ki po­ku­šaj da se ovo pod­ruč­je spa­se od da­ljeg pro­pa­da­nja za­ka­snio. Pla­šim se da će ovo po­sta­ti ni­či­ja ze­mlja gdje će go­spo­da­ri­ti muk i ti­ši­na, iako ovo pod­ruč­je ras­po­la­že iz­u­zet­nim pri­rod­nim lje­po­ta­ma. Sa­mo ve­li­ke pro­mje­ne mo­gu da do­ne­su bo­lji­tak, a za ta­ko ne­što su, pri­je sve­ga, po­treb­ni spo­sob­ni i po­šte­ni ka­dro­vi ko­ji će zna­ti da is­ko­ri­ste pred­no­sti ko­ji­ma ras­po­la­že­mo – za­klju­ču­je Jo­vo­vić.
Mje­šta­ni Ko­šu­ti­ća sma­tra­ju da je po­gub­no što ras­po­lo­ži­vi re­sur­si na pod­ruč­ju an­dri­je­vič­ke op­šti­ne ni­je­su sta­vlje­ni u funk­ci­ju raz­vo­ja pod­ruč­ja Va­so­je­vi­ća.
– Nas de­ce­ni­ja­ma ni­ko ni­šta ne pi­ta. Dr­ža­va do­no­si ured­be o ko­ri­šće­nju pri­rod­nih re­sur­sa bez ika­kve kon­sul­ta­ci­je s lo­kal­nim sta­nov­ni­štvom. Ta­ko se u po­sled­nje vri­je­me na­še šu­me i ri­je­ke ustu­pa­ju na ko­ri­šće­nje od­re­đe­nim po­je­din­ci­ma, a da gra­đa­ni o to­me ni­šta ne zna­ju. Ne­ra­ci­o­nal­nim i ne­do­ma­ćin­skim od­no­som po­je­di­na­ca pre­ma šu­ma­ma do­šlo je do pot­pu­ne de­va­sta­ci­je na­še pla­ni­ne Cr­no­go­re. Uz to, pu­te­vi ov­dje de­ce­ni­ja­ma če­ka­ju as­falt. Ti pu­te­vi su, po­red ve­li­kih ošte­će­nja, to­kom zi­me uglav­nom ne­pro­hod­ni. Što je naj­go­re, lju­di ko­ji ži­vi na ovom pod­ruč­ju ne do­bi­ja­ju pri­li­ku da se za­po­sli. Ta­ko se­lo po­la­ko osta­je pu­sto, jer na­rod, pri­ti­snut te­ži­nom ži­vo­ta, od­la­zi u ne­ke sreć­ni­je kra­je­ve. Za­to je po­sled­nji mo­me­nat da nad­le­žni shva­te ozbilj­nost da­te si­tu­a­ci­je i da ja­sno sa­op­šte na­ro­du šta pla­ni­ra­ju da ura­de za spas Ko­šu­ti­ća, jer je sta­nje vi­še ne­go alar­mant­no – po­ru­či­li su mje­šta­ni.D.J.


Na te­me­lji­ma sta­rog po­di­žu no­vi hram

Osta­ci ma­na­sti­ra Če­če­vo u se­lu Ko­šu­ti­će, na oko osam ki­lo­me­ta­ra od An­dri­je­vi­ce, po­tvr­đu­ju na­vo­de da su Ne­ma­nji­ći na „sve­tim vo­da­ma Li­ma“ po­di­gli pre­ko dvje­sta cr­ka­va i ma­na­sti­ra, osta­vlja­ju­ći ta­ko traj­no svje­do­čan­stvo o ve­li­či­ni jed­ne di­na­sti­je ko­ja je is­pi­sa­la svi­je­tle stra­ni­ce na­še isto­ri­je. Za­pi­si go­vo­re da je po­me­nu­ti ma­na­stir uni­šten u dru­goj po­lo­vi­ni 15 vi­je­ka, pa­dom gra­da Bi­ho­ra i pro­do­rom Tu­ra­ka u Po­li­mlje. Mje­šta­ni Ko­šu­ti­ća na­vo­de da su su mno­go go­di­na na­kon to­ga do­ka­za­li da vri­je­me ni­je iz­bri­sa­lo sje­ća­nje na ve­li­ka dje­la Ne­ma­nji­nih po­to­ma­ka, od­lu­čiv­ši da na te­me­lji­ma sta­rog ma­na­sti­ra po­dig­nu no­vi hram.
– Te­me­lji su pod­be­to­ni­ra­ni i in­jek­ti­ra­ni. Po­sta­vlje­ni su i no­se­ći stu­bo­vi. Na­kon to­ga na oja­ča­nim te­me­lji­ma ot­po­če­li smo zi­da­nje hra­ma, po­štu­ju­ći po­sto­je­će ga­ba­ri­te. U sve­mu to­me se vo­di­lo ra­či­na da se za­dr­ži pr­vo­bit­na ar­hi­tek­tu­ra objek­ta. Ne­dav­no je za­vr­še­na iz­ra­da glav­nog pro­je­ke­ta, na­kon če­ga su in­ten­zi­vi­ra­ni ra­do­vi na iz­grad­nji hra­ma. Na­da­mo se da će lju­di do­bre vo­lje, uz po­moć Bo­ga, da­ti pu­ni do­pri­nos da za­po­če­tu ak­ci­ju do­ve­de­mo do kra­ja – na­vo­de mje­šta­ni Ko­šu­ti­ća.